Da li je potrebno da nam bude zaista teško da bismo potražili pomoć? Ili je dovoljno da osećamo da nešto u našem životu nije onako kako bismo želeli?
Mnogi ljudi razmišljaju o psihoterapiji mnogo pre nego što se odluče da zakažu prvi razgovor. Neki se pitaju da li su njihovi problemi dovoljno ozbiljni, drugi veruju da bi trebalo sami da pronađu rešenje, dok treći jednostavno ne znaju šta bi rekli terapeutu.
Istina je da ne morate biti u krizi da biste krenuli na psihoterapiju. Ponekad je dovoljan osećaj da ste se udaljili od sebe, da živite na način koji vam više ne odgovara ili da se iznova susrećete sa istim teškoćama, a ne razumete zašto.
Kada je možda vreme za psihoterapiju?
Ne postoji univerzalan trenutak kada bi trebalo potražiti podršku. Ipak, postoje određena iskustva koja mogu biti znak da bi razgovor sa psihoterapeutom mogao da vam bude koristan.
1. Kada se isti problemi stalno ponavljaju
Možda primećujete da ulazite u slične partnerske odnose, da se često osećate odbačeno ili da teško postavljate granice. Možda stalno pokušavate da udovoljite drugima, čak i kada to znači da zanemarujete sopstvene potrebe.
Ponekad razumemo da nam određeno ponašanje ne koristi, ali uprkos tome nastavljamo da ga ponavljamo.
Iz geštalt perspektive, ovakvi obrasci nisu nešto što treba jednostavno ukloniti. Oni su često načini na koje smo nekada naučili da se prilagođavamo okolnostima, sačuvamo odnose ili zaštitimo sebe.
Ono što nam je nekada pomagalo, danas može da nas ograničava.
Psihoterapija pruža prostor da istražimo kako su ti obrasci nastali, šta nam danas znače i da li postoji mogućnost da reagujemo drugačije.
2. Kada osećate da ste izgubili kontakt sa sobom
Možda vam je teško da prepoznate šta želite. Znate šta drugi očekuju od vas, šta bi trebalo da uradite i koje obaveze morate da ispunite, ali kada se zapitate šta je vama potrebno, odgovor izostaje.
Možda često govorite „nije važno“, „svejedno mi je“ ili „kako god ti želiš“, čak i kada negde u sebi osećate nezadovoljstvo.
U geštalt terapiji posebnu pažnju posvećujemo svesnosti o sebi, svojim emocijama, telesnim doživljajima i potrebama.
Pitanja poput „Šta sada osećam?“, „Šta mi je potrebno?“ ili „Šta se dešava sa mnom dok o ovome govorim?“ mogu biti početak ponovnog uspostavljanja kontakta sa sobom.
3. Kada emocije postanu previše intenzivne ili ih gotovo ne osećate
Anksioznost, tuga, bes, strah, krivica ili usamljenost prirodan su deo ljudskog iskustva.
Međutim, ukoliko imate osećaj da vas emocije preplavljuju, da ih teško razumete ili da vas sprečavaju da živite onako kako želite, psihoterapija može biti dragocena podrška.
S druge strane, nekada se teškoća ne ogleda u previše emocija, već u njihovom odsustvu.
Možda imate utisak da ste ravnodušni, prazni ili udaljeni od svega što se oko vas dešava.
U terapiji ne pokušavamo da emocije što pre uklonimo ili promenimo. Nastojimo da ih bolje razumemo i istražimo šta nam govore o našem doživljaju sebe i sveta.
4. Kada su odnosi sa drugima izvor patnje
Partnerski, porodični i prijateljski odnosi mogu biti izvor bliskosti i podrške, ali i mesto na kojem se susrećemo sa sopstvenim nesigurnostima, strahovima i nezadovoljenim potrebama.
Možda vam je teško da kažete „ne“, plašite se napuštanja, izbegavate konflikte ili se često osećate neshvaćeno.
Možda želite bliskost, ali se istovremeno povlačite kada vam se neko približi.
Geštalt pristup posmatra čoveka u odnosu sa njegovim okruženjem. Način na koji uspostavljamo kontakt sa drugima često nam govori mnogo o tome kako doživljavamo sebe.
Kroz odnos sa terapeutom možemo postati svesniji načina na koji ulazimo u odnose, šta očekujemo od drugih i kako reagujemo kada naše potrebe nisu zadovoljene.
5. Kada imate osećaj da ste zaglavljeni
Ponekad spolja deluje da je sve u redu. Imate posao, porodicu, prijatelje ili stabilan život, a ipak osećate da nešto nedostaje.
Možda ste nezadovoljni, ali ne možete jasno da objasnite zbog čega. Možda želite promenu, ali vas istovremeno plaši ono što bi ona mogla da donese.
U takvim situacijama ljudi često pokušavaju da pronađu brzo rešenje, donesu odluku ili sebe nateraju da krenu dalje.
Geštalt terapija nas poziva da najpre zastanemo i istražimo gde se trenutno nalazimo.
Jedna od važnih ideja ovog pristupa jeste da se promena ne događa tako što pokušavamo da postanemo ono što nismo, već kroz potpunije razumevanje i prihvatanje onoga što trenutno jesmo.
Ponekad upravo prestanak borbe sa sobom otvara prostor za promenu.
Da li moram da znam o čemu želim da razgovaram?
Ne morate.
Neki ljudi dolaze na psihoterapiju sa vrlo konkretnim problemom. Drugi započinju razgovor rečenicom: „Ne znam tačno šta mi je, ali znam da nisam dobro.“
I jedno i drugo je sasvim dovoljno za početak.
U geštalt terapiji ne postoji unapred određen put kojim svaka osoba treba da prođe. Terapeut i klijent zajedno istražuju ono što se pojavljuje tokom susreta, uz poštovanje klijentovog tempa, potreba i granica.
Nekada razgovor počinje od događaja koji vas je uznemirio, a otvara mnogo dublja pitanja o odnosima, očekivanjima ili načinu na koji doživljavate sebe.
Nije neophodno da unapred imate sve odgovore.
Šta ako mislim da bi trebalo da mogu samostalno da rešim svoje probleme?
Mnogi od nas odrastali su uz poruke da treba da budemo jaki, samostalni i sposobni da se izborimo sa teškoćama.
Zbog toga traženje podrške ponekad doživljavamo kao znak slabosti ili neuspeha.
Međutim, psihoterapija nije mesto na kojem neko drugi preuzima odgovornost za vaš život.
Naprotiv, jedan od njenih ciljeva jeste da razvijete veću svesnost o sopstvenim izborima, mogućnostima i odgovornosti.
Terapeut nije tu da vam kaže kako treba da živite, koga da volite ili koju odluku da donesete. Tu je da vam pomogne da bolje razumete sebe i pronađete način da donosite odluke koje su u skladu sa vašim potrebama i vrednostima.
Psihoterapija nije samo za trenutke krize
Na psihoterapiju možete doći i kada želite da bolje upoznate sebe, razvijete kvalitetnije odnose, razumete svoje reakcije ili živite sa više spontanosti i autentičnosti.
Ne morate čekati da nezadovoljstvo postane nepodnošljivo.
Ponekad je želja da razumete sebe dovoljan razlog da započnete ovaj proces.
Važno je, ipak, znati da psihoterapija nije zamena za medicinsku ili psihijatrijsku procenu kada je ona potrebna. Ako su simptomi intenzivni ili značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje, nekada je najbolje kombinovati različite oblike stručne podrške.
Možda je najvažnije pitanje: Kako sam ja u svom životu?
Umesto da se pitate da li je vaš problem dovoljno veliki za psihoterapiju, možete sebi postaviti nekoliko drugačijih pitanja:
- Da li sam zadovoljan/zadovoljna načinom na koji živim?
- Da li prepoznajem i uvažavam svoje potrebe?
- Da li u odnosima mogu da budem ono što jesam?
- Da li stalno ponavljam nešto što mi donosi nezadovoljstvo?
- Da li postoji nešto o sebi što želim bolje da razumem?
Ne morate imati potvrdan odgovor na svako od ovih pitanja da biste odlučili da potražite podršku.
Psihoterapija ne počinje nužno onda kada više ne možemo sami. Ponekad počinje onda kada poželimo da sebe upoznamo na drugačiji način.
A možda je upravo ta radoznalost prema sebi prvi korak ka promeni.
Ako se prepoznajete u nekim od ovih iskustava i želite da ih istražite, psihoterapija može biti prostor u kojem ćete, u sigurnom i podržavajućem odnosu, imati priliku da bolje razumete sebe.
Ana Roljević
Geštalt psihoterapeut
www.anaroljevic.com