U mojoj terapeutskoj praksi, ali i u krugu prijatelja i poznanika, često čujem jednu te istu rečenicu, samo spakovanu u različite reči: „Želim ljubav, želim nekoga ko će me razumeti, ali čim stvari postanu ozbiljne, ja se povučem.“ Ili: „Lakše mi je da budem sam/a, tako niko ne može da me povredi.“
Kao geštalt psihoterapeut, u ovim rečima ne vidim nedostatak želje za ljubavlju. Vidim dubok, parališući strah od bliskosti.
Paradoks ljudskog bića je predivan i bolan u isto vreme: stvoreni smo za kontakt, a od kontakta najviše strepimo. Žudimo da nas neko vidi, a pretrnemo od straha na samu pomisao da bismo mogli biti potpuno razotkriveni. Kako smo došli do ove tačke i kako nam u pronalaženju izlaza pomaže geštalt terapija?
Kada granica kontakta postane zid
U geštaltu, bliskost se događa na takozvanoj granici kontakta – mestu gde se ja završavam, a ti počinješ. Da bi se desio autentičan susret, ta granica mora biti propustljiva. Moram da dopustim tebi da mi priđeš i moram da se usudim da zakoračim ka tebi.
Međutim, osoba koja se plaši bliskosti na toj granici podiže zidove. U našem pravcu to nazivamo otporima ili mehanizmima kontakta koji su izgubili svoju fleksibilnost:
- Neki od nas koriste defleksiju (skretanje): skrećemo temu sa emocija na intelektualne rasprave, koristimo humor ili cinizam da bismo držeći distancu neutralisali „opasnost“ od emotivnog ogoljavanja.
- Neki koriste retroflexiju (okretanje energije ka unutra): umesto da partneru kažemo „potreban si mi“ ili „povredio si me“, mi taj naboj zadržavamo u sebi, gutamo ga, što neretko vodi u telesni grč, anksioznost ili potpunu izolaciju.
Ovi mehanizmi su nekada, u našoj prošlosti, imali smisla. Štitili su nas od hladnih roditelja, odbacivanja ili kritike. Ali danas, u odraslom dobu, taj „oklop“ nas više ne štiti – on nas drži u samici i sprečava da zadovoljimo svoju autentičnu potrebu za drugim bićem.
Arhetip skrivanja: „Adame, gde si?“
Ovaj strah od razotkrivanja nije nov, on je star koliko i samo čovečanstvo. Bez obzira na to da li na starozavetne priče gledamo kroz prizmu vere ili kao na duboke psihološke arhetipove, scena u kojoj Bog nakon prvorodnog greha hoda vrtom i pita: „Adame, gde si?“, a Adam odgovara: „Čuh glas tvoj… pa se pobojah, jer sam go, te se sakrih“ – predstavlja savršenu metaforu straha od bliskosti.
Ova „goloća“ o kojoj priča mit jeste upravo ono što u psihoterapiji zovemo ranjivost. Strah od bliskosti je u svojoj suštini strah da će drugi videti našu unutrašnju goloću – naše mane, naše nesavršenosti i rane za koje duboko u sebi verujemo da nas čine nepopravljivim ili nedostojnim ljubavi. Plašimo se da bismo, ako skinemo masku i izađemo iz „žbunja“ u koje smo se sakrili, doživeli ono najgore: ponovno odbacivanje i osudu. Zato biramo da ostanemo sakriveni, čak i kada zbog toga umiremo od usamljenosti.
Isceljenje se događa u „Ovde i Sada“
Pa, kako onda srušiti te zidove, a ne raspasti se?
U geštaltu to radimo polako, kroz eksperiment, u sigurnom prostoru terapijskog odnosa koji se zasniva na „Ja-Ti“ susretu – autentičnom kontaktu dve ličnosti bez maski. Ne teramo klijenta da odmah skoči u vatru duboke bliskosti van kabineta. Umesto toga, učimo ga da primeti šta se dešava u njegovom telu i svesti sada i ovde kada sedi preko puta mene.
Pitamo ga: „Šta se dešava u tvojim grudima kada me pogledaš u oči? Šta ti poručuje taj impuls da promeniš temu ili skreneš pogled?“ Kroz svesnost (awareness) i bezbedan kontakt sa terapeutom, klijent uči da preuzme rizik, da ostane u kontaktu sa neprijatnošću i da se, korak po korak, pokaže u svojoj ranjivosti. Kada klijent doživi da je prihvaćen baš takav kakav jeste – „golišav“, sa svim svojim odbranama – njegov zid počinje da puca.
Ljubav kao rizik slobode
U Izlečiti se od straha od bliskosti ne znači da više nikada nećemo osetiti nesigurnost. To znači da biramo da budemo hrabriji od svog straha.
Geštalt nas uči da prihvatimo odgovornost za sopstveni život i slobodu izbora. Nema bliskosti bez rizika. Ako držiš kapije srca zatvorenim, bićeš bezbedan od povreda, ali ćeš ostati gladan života i autentičnog kontakta.
Zato vas pozivam da danas razmislite: Gde vi podižete zidove kada vam neko prilazi? Da li skrećete pogled, okrećete na šalu ili se povlačite u tišinu? I šta bi bio vaš mali, prvi korak – vaš mali rizik – ka autentičnom susretu danas?