Kao neko ko je svoj životni i profesionalni poziv pronašao u geštalt psihoterapiji, svakodnevno svedočim lepoti i snazi ljudskog kontakta. Moja uloga je da klijentu pomognem da osvesti svoje „ovde i sada“, da prepozna svoje autentične potrebe i da preuzme odgovornost za svoj život.
Međutim, paralelno sa mojim psihoterapeutska radom, u mom životu živi i raste moja pravoslavna vera.
Nemali broj puta sam se susrela sa pitanjima – kako spolja, tako i u sopstvenim preispitivanjima – da li geštalt i pravoslavlje mogu ruku pod ruku? Da li se filozofija koja slavi čovekovu autonomiju i svesnost sukobljava sa duhovnim predanjem koje naglašava smirenje i prepuštanje Božijoj volji?
Danas, kroz praksu i lično iskustvo, vidim da oni ne samo da se ne isključuju, već plešu jedan predivan, dubok ples u potrazi za istim ciljem: celovitošću čoveka.
Fenomenologija, svesnost i svetootačko „straženje nad umom“
Jedan od stubova geštalt terapije jeste svesnost (awareness) – sposobnost da budemo u kontaktu sa onim što se dešava u nama i oko nas, upravo sada, bez osude. Kada klijenta vratim na njegovo disanje, na telesni senzibilitet, na ono što oseća u ovom sekundu, ja ga zapravo vraćam u jedinu stvarnost koja postoji.
Kada sam dublje ušla u svetootačku literaturu, sa oduševljenjem sam prepoznala da pravoslavni podvižnici vekovima govore o nečemu veoma sličnom. Oni to nazivaju nepsis – straženje nad umom, trezvenumlje ili pažnja.
Sveti Jovan Lestvičnik u svojoj „Lestvici“ piše o važnosti toga da čovek bude budan i svestan svojih misli pre nego što ga one preplave. Pravoslavna askeza nas uči da ne živimo u fantazijama o prošlosti (gde boravi depresija) ili u projekcijama o budućnosti (gde živi anksioznost). I geštalt i pravoslavlje nas, svako na svoj način, hitno i lekovito vraćaju u sadašnji trenutak. Jer, Bog se sreće samo u „sada“, i autentičan kontakt sa sobom moguć je samo u „sada“.
„Ja-Ti“ odnos: Između Bubera i Svete Trojice
U geštaltu se mnogo oslanjamo na Martina Bubera i njegov koncept „Ja-Ti“ odnosa – susreta u kojem drugu osobu ne koristimo kao objekat (Ja-Ono), već je prihvatamo u njenoj punoj, živoj i neponovljivoj ličnosti. Terapijska promena se dešava upravo na toj granici kontakta, u autentičnom susretu terapeuta i klijenta.
Za mene kao pravoslavnog hrišćanina, ovaj koncept savršeno rezonuje sa pravoslavnom personalističkom teologijom. Naš Bog nije daleka ideja ili kosmička sila; naš Bog je zajednica Tri Ličnosti (Sveta Trojica) koja nas poziva na lični odnos. Kako to divno objašnjava savremeni grčki teolog Hristos Janaras u knjizi „Abeceda vere“, čovek postaje istinsko biće, odnosno ličnost, tek kroz odnos sa Drugim.
Kada kao geštalt terapeut stvaram bezbedan prostor za klijenta da se pokaže u svojoj ranjivosti, ja zapravo svedočim toj svetoj tajni ljudske ličnosti koja je stvorena po ikoni Božijoj.
Gde geštalt otvara vrata, a duhovnost unosi svetlost
Naravno, kao terapeut svesna sam i jasnih granica svoje profesije. Geštalt je maestralan u tome da zaceli rane na granici kontakta, da integrise otcepljene delove ličnosti (naše „nedovršene poslove“) i da pomogne čoveku da prodiše punim plućima.
Ali, kada klijent kroz terapiju dođe do svog autentičnog „Ja“, kada nauči da postavlja granice i prihvati svoju egzistencijalnu usamljenost, tu se psihoterapijski proces često prirodno zaokružuje. Ipak, čovekovo srce i dalje može ostati gladno nečeg većeg.
Tu, na tim granicama naše ljudske prirode, nastupa duhovni život. Kako piše ruski psiholog i sveštenik Andrej Lorgus u knjizi „Pravoslavna psihologija“, psihoterapija nas osposobljava za zdrav život u svetu, ali tek kroz veru i Svete Tajne mi taj zdrav, integrisan aparat (našu psihu i telo) prinosimo Bogu na isceljenje od greha i smrti.
Integracija, a ne rascep
Zbog svega ovoga, u svom radu i životu ne želim da pravim rascjep. Kada sedim preko puta klijenta, ja sam geštalt terapeut u punom kapacitetu – poštujem njegove izbore, njegove vrednosti (bile one religiozne ili ne) i proces koji se odvija. Ali, moja vera mi daje duboku podlogu, unutrašnji mir i empatiju da u tom klijentu, bez obzira na to koliko je polomljen, uvek vidim jedinstvenu i neprocenjivu vrednost.
Volela bih da čujem vaše mišljenje. Kako vi gledate na spoj psihoterapijskih pravaca poput geštalta i duhovnosti? Gde vi vidite njihovu najlepšu sinergiju?